’’Videćeš ti kad pođeš u školu!’’ Surova rečenica. I velika laž. Ono što će dete videti kad pođe u školu nije ništa spram onoga što vide roditelji! Ja sam, recimo, tog ponedeljka videla mnogo sapatnika – roditelja prvaka: zbunjene, uplašene, zabrinute, ponosne, brižne, pa opet radosne, euforične, zamišljene... Prvi utisak: dobro je, izgleda da nisam usamljen slučaj.
Par sati kasnije - o da, svi smo preživeli polazak u školu! Mislim mi - roditelji. Iako je delovalo kao malo verovatno da ću na nogama izdržati najjaču glavobolju u životu posle dvočasovnog roditeljkog sastanka (mog prvog u životu!), bol su mi odagnale kupovine u poslednji čas i besomučna trka po knjižara. Zašto trka, pitate se, kad već sedam godina znam da će mi dete krenuti u školu septembra 2011, i posebno – zašto, kad beogradski prvačići dobijaju sve na gotovo? I knjige, i pribor, i ranac... Pa zato što se, na primer, knjige na kraju godine vraćaju školi, što znači da ih moramo čuvati, dakle uviti, plastičnim uvijačima, koji postoje u pedesetak varijacija, ali moja ćerka voli što jednostavnije, a to u najbližoj knjižari nemaju. Ni u onoj daljoj. Imaju, naravno, u najudaljenijoj, ali nema veze, majka će izdržati maraton na štiklama sa svim tim knjigama i koječim još u rukama, po saharskoj vrućini, samo da ona bude srećna!
U utorak sam mudrija: ravne cipele. Ali ne i srećnija, jer danas jurimo sveske. Kakve, srećo? Pa onako, znaš, ozbiljne, a ženstvene... Aha. Naći ćemo, nema problema! I našli smo, u minut do osam uveče, naravno.
Do kraja nedelje, umesto panike, postepeno mi se povratila moć opservacije, pa vidim: moje dete se mnogo raduje odlasku u čkolu, budi se pre šest, iako može da spava do sedam, bira šta će da obuče kao da već ide na maturu, hoda isključivo trčećim korakom i uleće u čkolu bez pozdrava. Ustvari, sva deca u razredu, njenom I2, vesela su, nasmejana, bezbrižna! Sušta suprptnost svojim neverovatno bučnim i i još uvek brižnim roditeljima. Dok čekamo da učiteljica izvede naše klince posle časova, roditelji toliko galame razmenjujući savete, da ne čujem sopstvene misli. A sve idu u jednom pravcu: Bože, kako li je njoj? Ako ja imam ovoliku tremu, kako li je tek njoj?!
I onda ugledam glavicu, osmeh i ručice koje mi mašu...i jasno kao dan vidim da je srećna. Prepoznajem nešto, kroz maglu mi se vraća osećaj od pre tridesetak godina...Da, da, sećam se! I meni je tako bilo! Nije škola teška, sve su nas slagali! Škola je super! Makar te prve nedelje...
Нема коментара:
Постави коментар