Uspeh je najvažniji!

Izgleda da smo propustili sve šanse da naše čedo postane gen-sek Ujedinjenih nacija ili makar direkkorka MMF-a. Dobro, još uvek postoje izvesne, doduše, vrlo slabe mogućnosti da je silom ili preko veze uguramo u pr ili neku srodnu delatnost, možda glumu ili pevanje, a što se sporta tiče... Pa, eventualno, slabo plaćena odbojka ili muškobanjasti rukomet, dok graciozna ritmička gimnastika ili –ah! – san snova svake srpske majke – tenis, ostaju samo nedostižni ideali...

Nije vam jasno što se žalim? Pa ako nije, same ste krive, jer ste sigurno, kao i ja  jedna od onih majki koje svoju decu upisuju na SAMO jednu ili dve aktivnosti! (za neupućene, ako ih ima: aktivnosti su tečajevi stranih jezika, sportske i umetničke škole i obuke, kursevi manekenstva, plesa...i svega što vašem detetu sigurno obezbeđuje blistavu budućnost i karijeru Donalda Trampa, minimum). Možda nemate vremena ili novca (to ako je i tačno nikako ne priznajte!), možda vas prosto mrzi ili ste mekog srca pa strahujete da će vam dete biti preopterećeno. Ali znajte: neke su prilike nepovratno propuštene - deca boljih majki uveliko stoje u redu za uspeh... I šta sad, kako da stvari popravimo, pitam se grozničavo? Realno, kiksnula sam. Ne samo da sam je onomad upisala u državni vrtić, i tako verovatno potpuno inhibirala njenu kreativnost (nije važno šta će joj, ima da je razvija!) nego i sada, moje čedo sa sedam godina uči SAMO jedan jezik i vežba SAMO šah (njen izbor, ništa me ne pitajte!). Zato sam ponizno tražila pomoć od jedne super mame čija ćerka sa nepunih sedam uči engleski, francuski, violinu, gimnastiku, slikanje, latino plesove i naravno – tenis. O, hoću i ja tako!

Prepuštam se, impresionirana, ovoj moćnoj majki-Spartanki, koja sve stiže i ne ropće (doduše, malo se retko smeje i kosa joj je uvek nekako masnjikava, da izvinete) i saznajem čarobna pravila:

1.     dete nikada ne može biti preopterećeno, ono nije ni svesno sopstvene snage i zato ne obraćajte pažnju na žalbe i kuknjavu

2.     za sve aktivnosti novac morate naći; nemojte jesti, prodajte kola, bubreg, kuću – sve će se to jednog dana isplatiti

3.     ako nemate vremena, angažujte babe i dede, tetke, strine i ujake oko odvođenja i dovođenja; ako odbiju da pomažu objasnite im da će se i oni jednom ovajditi čim vaše čedo postane uspešno i dakako bogato

4.     uopšte ne pričajte sa detetom o aktivnostima, da ne bi slučajno pomislilo da se ono tu nešto pita; vi ste ga rodili, vi plaćate, ono ima samo da ćuti i uči

5.     ako vas neko pita čemu sav taj napor, ljubazno ali odlučno objasnite da je sve to želja vašeg deteta; od pelena je, naime, maštalo da tečno progovori na francuskom, a talenat za tenis je, uostalom, endemski.

E sad, kako sve ovo radi, javiću vam. Možda ipak ima neke nade da se i mi ogrebemo za mrvicu uspeha?

Sanja Lubardić

Mamin dnevnik

’’Videćeš ti kad pođeš u školu!’’ Surova rečenica. I velika laž. Ono što će dete videti kad pođe u školu nije ništa spram onoga što vide roditelji! Ja sam, recimo, tog ponedeljka videla mnogo sapatnika – roditelja prvaka: zbunjene, uplašene, zabrinute, ponosne, brižne, pa opet radosne, euforične, zamišljene... Prvi utisak: dobro je, izgleda da nisam usamljen slučaj.

Par sati kasnije - o da, svi smo preživeli polazak u školu! Mislim mi -  roditelji. Iako je delovalo kao malo verovatno da ću na nogama izdržati najjaču glavobolju u životu posle dvočasovnog roditeljkog sastanka (mog prvog u životu!), bol su mi odagnale kupovine u poslednji čas i besomučna trka po knjižara. Zašto trka, pitate se, kad već sedam godina znam da će mi dete krenuti u školu septembra 2011, i posebno – zašto, kad beogradski prvačići dobijaju sve na gotovo? I knjige, i pribor, i ranac... Pa zato što se, na primer, knjige na kraju godine vraćaju školi, što znači da ih moramo čuvati, dakle uviti, plastičnim uvijačima, koji postoje u pedesetak varijacija, ali moja ćerka voli što jednostavnije, a to u najbližoj knjižari nemaju. Ni u onoj daljoj. Imaju, naravno, u najudaljenijoj, ali nema veze, majka će izdržati maraton na štiklama sa svim tim knjigama i koječim još u rukama, po saharskoj vrućini, samo da ona bude srećna!

U utorak sam mudrija: ravne cipele. Ali ne i srećnija, jer danas jurimo sveske. Kakve, srećo? Pa onako, znaš, ozbiljne, a ženstvene... Aha. Naći ćemo, nema problema! I našli smo, u minut do osam uveče, naravno.

Do kraja nedelje, umesto panike, postepeno mi se povratila moć opservacije, pa vidim: moje dete se mnogo raduje odlasku u čkolu, budi se pre šest, iako može da spava do sedam, bira šta će da obuče kao da već ide na maturu, hoda isključivo trčećim korakom i uleće u čkolu bez pozdrava. Ustvari, sva deca u razredu, njenom I2, vesela su, nasmejana, bezbrižna! Sušta suprptnost svojim neverovatno bučnim i i još uvek brižnim roditeljima. Dok čekamo da učiteljica izvede naše klince posle časova, roditelji toliko galame razmenjujući savete, da ne čujem sopstvene misli. A sve idu u jednom pravcu: Bože, kako li je njoj? Ako ja imam ovoliku tremu, kako li je tek njoj?!

I onda ugledam glavicu, osmeh i ručice koje mi mašu...i jasno kao dan vidim da je srećna. Prepoznajem nešto, kroz maglu mi se vraća osećaj od pre tridesetak godina...Da, da, sećam se! I meni je tako bilo! Nije škola teška, sve su nas slagali! Škola je super! Makar te prve nedelje...