NIk Vujicic - Studio B, 21. septembar 2012.

Milica Mandić na Studiju B

Draga, dobra, vedra, skromna.... Milica Mandić. Snimali smo je u februaru, a onda nam je posle pola godina došla sa zlatom oko vrata. I rasplakala se... Ko nije gledao - mnogo je propustio...

Od čije majke mleko?

Ne znam kako vi, ali ja svakog jutra čim pomislim šta ćemo danas jesti imam grč u stomaku. Ne, ne od gladi, nego od straha da greškom ne dam mom čedu da jede nešto za šta su lekari, nutricionisti ili ko god već, kol’ko prekjuče utvrdili da je apsolutno nezdravo i štetno. A ja, neobaveštena, to još nisam čula!

Znate na šta mislim? Na ono kad u novinama, na primer, izađe vest da ne bi trebalo deci da dajemo kravlje mleko. Nikad, ni u kom obliku. To me prvo zbuni, jer sam, ako se dobro sećam, ja odrasla na kravljem mleku. Sir i kajmak da ne pominjem. I baš sam poprilično izrasla, ako me razumete. Ali, kad nastavim da čitam tekst, vidim - neki su se naučnici, sa nekog univerziteta za koji prvi put čujem, ali to sad nije bitno, vrlo ozbiljno bavili time da je kravlje mleko namenjeno njihovim, dakle kravljim, mladuncima, a ne ljudskim, i da te izlučevine kravljih žlezda mogu da izazovu kod naše dece .... ma ko zna šta, dalje ne smem ni da čitam, samo da im ne izrastu rogovi i repovi! Mene toliko prestrave takva otkrića da automatski iz porodičnog jelovnika izbacim sve za šta me obaveste da je štetno. A taj posao obaveštavanja bolje nego mediji rade i sve moje komšinice, drugarice, koleginice, pa i pokoja vaspitačica, medicinska sestra, prodavačica na pijaci. Svaka zna i primenjuje ponešto što je meni (priznajem, kriva sam!) promaklo, pa mi se čini: eto, i ona je bolja majka, njeno je dete sigurno naprednije! I tako, ukidam godinama jedno po jedno. Branim čedu da jede slatko, slano, kiselo, gazirano, vruće, hladno, iz pekare, suhomesnato, od mleka, prženo, nekuvano, prekuvano, grickalice, masno... Tek, pre neki dan shvatim: mi više ništa ne smemo da jedemo! Samo hleb od celog zrna, jedino nam je to dozvoljeno. Ne znam od kog zrna, ne pitajte!

Dete gladno, u čudu, pita kako da jede samo hleb, a ja nervozna gledam imamo li makar neki brokoli u rezervi? I tu, u tom trenutku očajničke potrage ze zdravom hranom u nezdravo praznom frižideru, meni klikne: nešto ne štima! Kako to: sve nezdravo, a deca rastu k’o iz vode? Sve štetno, a životni vek nikad duži? I donesem čvrstu odluku da hranim čedo isto onako kao što su moji hranili mene. Računam: em sam preživela, em nisam ispala tako loša, pa da igramo na sigurno! Kao kruna moje odlučnosti, rešim da prvi put detetu skuvam puding. Da, da, sa mlekom i šećerom! I da više ne čitam ništa o zdravoj hrani.

Naša istina o letu na Mesec - objavljeno oktobra 2009.g.

Dakle gospodo, je li stvarno bilo leta na Mesec? – Naravno, kako ne bi bilo, kada su Srbi učestvovali u tome! Ovim odgovorom završen je naš neočekivano srdačan susret sa dvojicom srpskih inženjera-konstruktora, koji su dali presudan doprinos američkoj svemirskoj misiji Apolo, posebno letu Apolo 11, odnosno spuštanju prve ljudske posade na Mesec. Milojko Majk Vučelić (79) i Slavoljub Sem Vujić (75), posle više od 30 godina, ponovo su posetili Srbiju. U godini kada je cela planeta obeležila veliki jubilej – sletanje čoveka na Zemljin satelit – gospoda Vujić i Vučelić došli su da bi mladim naučnicima u svojoj otadžbini preneli svoje znanje i, možda još važnije, svoj fantastičan naučnički entuzijazam, vedrinu i zaraznu želju da se ide napred, dalje, više... Imali smo čast da budemo prvi među novinarima sa kojima će ova dvojica vrhunskih konstruktora razgovarati, doslovno odmah po njihovom dolasku u Beograd, i pre nego što ih je pomalo izmorila medijska pažnja, zakasnela pune četiri decenije. I prvo što su uglas rekli kada su stigli u prestonicu, bilo je: „Kako smo mi lep narod!“ Njihovi životi dokaz su da imamo i drugih talenata.

POLITIKA ILI NAUKA?

U program Apolo 11 direktno su bili uključeni Milojko Vučelić, Slavoljub Sem Vujić, Dejvid Vujić, Milisav Šurbatović, Danilo Bojić, Dragiša Giš Jovanović, Petar Gajić i Veljko Gašić. Milojko Vučelić je imao najvišu i najodgovorniju poziciju – bio je projekt-menadžer i dugogodišnji direktor sektora programa Apolo. Neverovatno, međutim, deluje kada pročitate koje su sve odgovorne poslove naši sunarodnici radili u najvećem poduhvatu ljudske nauke i tehnike svih vremena. Sem Vujić je bio šef laboratorije, producent i koordinator Apolo 11. Dejvid Vujić je bio zvanični portparol NASA-e, Milisav Šurbatović šef inženjerijske ekipe, a Danilo Bojić konstruktor lunarnog modula Orao, kojim je obavljeno sletanje na Mesec. Giš Jovanović i Petar Gajić su bili u timu vrhunskih NASA inženjera, a Veljko Gašić je bio savetnik i dizajner letelica. Posle uspešnog sletanja ljudske posade na Mesec, njih osmorica, društvo „ćelavih orlova“, kako su se duhovito nazvali, napravili su malo slavlje u Kaliforniji i uspešno nastavili svoje sjajne karijere.

Kako je moguće da za takve ljude u Srbiji nismo znali? Odgovor, na primer, može biti životni put inženjera i fabrikanta Petra Gajića, koji je bio i vlasnik velike kompanije Alva Radio u Los Anđelesu. Pre emigriranja u Ameriku bio je oficir Kraljevske vojske, sin čuvenog predratnog generala Joakima Gajića, i uvek veliki dobrotvor Srpske Pravoslavne Crkve i dinastije Karaćorćevića. Iako je Josip Broz primio američkog astronauta Frenka Bormana, koji ga je lično informisao o tome da značajan deo Apolo tima čine i „Jugosloveni“, o tome se ćutalo. Možda i zato što Milojko Vučelić, u kasnijem direktnom razgovoru sa Titom, na njegov poziv, nije hteo da podrži suludu i skupu ideju razvijanja svemirskog programa tadašnje SFRJ, nego je inicirao posredovanje između tadašnjih supersila SAD i SSSR u njihovom potonjem zajdničkom programu Apolo–Sojuz. Srpski inženjeri bili su, dakle, emigranti, kojima bivša država nije rado otvorila vrata ni za posete. Stvari su se promenile danas, jer su Vujić i Vučelić bili upravo gosti države Srbije, njenog Ministarstva za dijasporu.

RADOM DO ZVEZDA

Doktor tehničkih nauka Slavoljub Vujić, koji sebe zove „Lala iz Banata“, rođen je blizu mesta Jaša Tomić, gde se i školovao, a gimnaziju u Vršcu nije završio jer je sa porodicom emigrirao u Ameriku. Tamo je radio u svim najznačajnijim programima Ministarstva odbrane, zatim i NASA-u, a paralelno sa radom stekao je čak šest univerzitetskih diploma i doktorsku titulu! Živi u Kaliforniji, oženjen je Verom i ima troje odrasle dece. Milojko Vučelić je rođen u Garešnici, u današnjoj Hrvatskoj (zbog čega ga Hrvati često svojataju, a on sa osmehom kaže da mu to ne smeta previše), u porodici doseljenoj u 18. veku iz Kolašina, srednju školu završio je u Bjelovaru i diplomirao na Mašinskom fakultetu u Zagrebu, a u Vršcu je pohađao pilotsku akademiju. Rano je otišao u Nemačku, radio u Mercedesu, zatim odatle u Ameriku, gde je nastavio karijeru u Fordu, Cesni, Boingu i postao jedan od direktora programa NASA. Živi u Ohaju, ima suprugu Inge, sinove Nikolu i Aleksandra i petoro unučadi.

Oba stručnjaka dobila su velika priznanja za svoj rad, a Vučelić i najviše američko civilno priznanje – Predsedničku medalju slobode, jer je rukovodio spasavanjem američkih astronauta posle teške havarije na misiji Apolo 13 1970. godine. Tada je u NASA centrali u Hjustonu i nastala čuvena rečenica, koja je postala deo istorije, a koju u panici i beznađu izgovaraju preplašeni kosmonauti: „Houston, we have a problem!“ (Hjuston, imamo problem). O tom, najtežem trenutku u karijeri, Vučelić danas priča:

– Bilo je to za vreme mog dežurstva u kontroli leta, kada nikome nije padalo na pamet da bi se mogla dogoditi eksplozija, jer smo tako nešto smatrali nemogućim. Moj zadatak je bio da posadi obezbedimo kiseonik i energiju potrebnu za povratak. Četiri dana i četiri noći borili smo se se za njihove živote i uspeli da ih spasemo. 

Sem Vujić je bio na drugom mestu, u laboratoriji u Kaliforniji, gde je radio na konstruisanju i usavršavanju raketa koje su kosmonaute nosile u vasionu. Sa osmehom se seća da mu je kao učeniku srednje poljoprivredne škole u Banatu eksplodirala protivgradna raketa, a da se kasnije dokazivao na onim najvećim, svemirskim. Pamti i da je jedna komšinica u Jaši Tomiću zabrinuto rekla njegovoj majci da pripazi na njega, jer neprestano gleda u nebo, pa bi mogao da udari u bagrem i da se povredi. Vujić često ponavlja da mu je žao što se za kosmičke programe u Americi danas izdvaja nekoliko puta manje novca nego u vreme predsednika Džona Kenedija, koji je lično forsirao američku nadmoć u kosmosu.

- Sve je pitanje novca. Ljudi često pitaju zašto se i danas ne leti na Mesec, a skoro niko ne zna da da se konstantno poslednjih 30 godina za NASA programe daje sve manje i manje para. Amerika danas ima dva rata, u Iraku i Avganistanu, najveći deficit u istoriji, a kosomonautika je mnogo skupa nauka. Kongres stalno preispituje davanje novca za naše projekte, i fondovi zato presušuju.

MALI VELIKI KORAK

Let na Mesec bio je vrhunac kosmičkog zanosa, ali i takmičenja između SAD i SSSR, u kojem su najviše „profitirali“ naučnici koji su uspeli da realizuju svoje fantastične i komplikovane projekte. Milojko Vučelić nam sa žarom priča o svojoj velikoj odgovornosti u Apolo programima i još uvek sa uzbuđenjem dočarava svoj rad, strepnje, radost...

– Već godine 1968, tokom leta Apolo 8, prve misije koja je napravila nekoliko krugova oko Meseca, bio sam uveren u uspeh. U programu Apolo radio sam od 1962. godine, počeo sam kao inženjer, nastavio kao menadžer i stalno napredovao. Moj prvi zadatak u svemirskom centru Kaliforniji bio je da odredim glavne konstruktivne parametre svemirske letelice, tako da može da bude prikladna za sletanje na Mesec. Prvi koncept bio je direktno sletanje, a drugi spajanje u mesečevoj orbiti sa lunarnim modulom sa ljudskom posadom. Uradio sam tri modela Apola 11, i izabrana je ova druga varijanta. Dok smo radili, predsednik Kenedi je lično motivisao naš tim da bi Amerikanci sleteli na Mesec pre kraja 1969. godine. Za vreme svih Apolo letova, pa i tog prvog leta na Mesec, bio sam u kontroli leta, tokom svake operacije. Teško mi je da rečima opišem raspoloženje u kontroli kada se modul Orao spustio na površinu Meseca. Najveću radost osetili smo kada su pipci na stajnom trapu dotakli površinu. Rekao sam: „Nemoguće, pa ovo je bio naš cilj!“. Do kraja programa radili smo i po 16 sati bez pauze. Posle leta, kao posebno priznanje, uramio sam reči koje je astronaut Majkl Kolins napisao dok je kružio oko Meseca, čekajući da zadatak obave Nil Armstrong i Baz Oldrin. „Svemirski brod broj 107 pod nazivom Apolo 11 je najbolji svemirski brod koji je ikada sagrađen, i Bog ga blagoslovio!“. Čuvam ovaj napis sa njegovim potpisom na zidu moje kancelarije. 

Vučelić i Vujić se ne ljute zbog „teorija zavere“ prema kojima leta na Mesec nije ni bilo. Osmehuju se i kažu da oni znaju da jeste, i postavljaju kontra-pitanje: ko je doneo 395 kilograma Mesečevog kamenja, i ko bi mogao naterati Ruse da javno priznaju i pohvale uspeh američkih kosmoanuta i konstruktora?

– Ponekad se malo nerviram i pitam se da li neko stvarno misli da bismo mi kao ozbiljni ljudi i naučnici, sa našim znanjem, pristali da glumimo negde, u nekoj prašini, u Arizoni, kao što pričaju? Čovek je bio na Mesecu, i vi ste upravo upoznali ljude koji su u tome učestvovali – kaže Sem Vujić.

IMAMO VAŽAN POSAO

Impresioniraju skromnost i vedrina Milojka Vučelića i Slavoljuba Vujića, i lakoća sa kojom pričaju o svom delu istorije svetske nauke. Obojica još uvek pomalo rade, jer njihovo znanje nije zastarelo, drže predavanja i nadaju se novcu za velike NASA projekte. Nezvanično, očekuju da bi se u narednih 20 godina moglo leteti na Mars, a otprilike u isto vreme postaviti i temelji neke vrste stanice na Mesecu, što su potvrdili i poslednji događaji, u javnosti nazvani „bombardovanje Meseca“, dok je zapravo reč o potrazi za vodom na Zemljinom satelitu, ispod njegove prašnjave površine, koja je važan resurs za buduću stanicu. Ipak, njihov „penzionerski“ ritam pomalo je narušen posetom otadžbini, jer su po dinamičnom rasporedu, osim predavanja studentima Mašinskog fakulteta u Beogradu i Letačke akademije u Vršcu, posetili dvor Karađorđevića, Novi Sad, manastire na Fruškoj Gori i Sremske Karlovce. Sada već bez trunke sumnje da je čovek sleteo na Mesec, na kraju više nego prijatnog susreta koji je izašao iz okvira intervjua, pričamo o Tesli, Pupinu, Milankoviću, Srbima koji su ostavili večni trag u svetskoj nauci, konstatujemo da imamo i materijalne dokaze da su Srbi zaista nebeski narod, i uz pozdrav, pitamo šta će naši inženjeri raditi kada se vrate u Ameriku.

– O, znate, imamo mi sada jedan naš veliki posao! – kaže sa širokim osmehom Majk Vučelić. – Moramo stalno, svima u Americi da ponavljamo: Kosovo je Srbija, Kosovo je Srbija! Eto, to radimo...

I posle te rečenice, novinar konačno ostaje bez pitanja.

BLAGOSLOV TRI SVEŠTENIKA

Prilikom jednog putovanja iz Londona u Ameriku, Milojko Vučelić sreo je na aerodromu tri sveštenika Srpske pravoslavne crkve.

- Čim sam im rekao da idem da kontrolišem let Apolo 8 oko Meseca, odmah su tu, na aerodromu, očitali molitve i blagoslovili misiju. Kada me je kasnije, pred let, astronaut pitao da li možemo da krenemo i da li je sve u redu, rekao sam: „Nemoj ništa da brineš, tri popa su blagoslovila let!“

Punina praznika

Šta je prazno u vezi sa praznicima? Ama baš ništa! Puno je svega: radosti, ića, pića, gostiju, poklona, a za nas domaćice, bogami, i posla. Mi, porodično, ulazimo u sezonu praznika krajem oktobra i iz iste izlazimo početkom juna. Nisam pogrešila: juna, a ne januara, k’o sav normalan svet! Od Svete Petke do Trojica najmanje dva puta mesečno ili idemo u goste ili nam neko dolazi, a sve u povodu verskih praznika, sa posebnim trudom oko naše slave. A slavimo i Božić, Novu godinu (obe!), Vaskrs, preslavu, imendane... Jer, svi smo rođeni na crveno slovo! Dakle, pitanje vere u našoj je kući važno, tim pre što u familiji imamo i jedno svešteno lice, jednog teologa, nekoliko srčanih boraca za očuvanje naše tradicije i baku Nemicu, koja ljubomorno čuva svoju.

Naše čedo, zato, nismo posebno uvodili ni u veru ni u običaje. Sa njima živi otkad se rodila. Pa ipak, do prošle godine najvažnije joj je bilo šta će za koju svetkovinu obući, ima li nekih poklona za nju, šta je slatko na slavskom meniju. Ali, kako raste - stvari se polako menjaju! Sada nas zapitkuje ko su svetitelji koje slavimo, šta su radili, kad su živeli i gde li su danas? Primer:

-         Tata, a ko će danas Bogorodici da pravi tortu za rođendan?

-         Ne treba njoj torta, ona živi gore, na nebu.

-         Pa to ti kažem! Ima tamo sina, ima veliko društvo, valjda će neko nešto da joj napravi i da joj pevaju Divan dan... Zaslužila je!

Veronauka je, zato, bila za nju prirodan izbor. Ali ipak i samo njen, jer, kakve je naravi, bilo koje nametanje ne bi prošlo. A pošto ne želimo da naše čedo bude jedno od onih koje zainat roditeljima odu u totalnu suprotnost – pustili smo da polako upoznaje veru i običaje, i da ih prihvati po meri svoje ličnosti. Izgleda da će sa postom ići malo teže (genetika je to!), ali se usrdno trudi da poštuje najvažnije zapovesti. Koje su, uostalom, u savršenom skladu sa svim pričama o ljudskim pravima, da ne kažem da je od njih sve i poteklo...

Ne znam ima li negde, u nekoj deklaraciji, i klauzula o ljudskom pravu na radost? Ako nema, Srbija pod hitno da je predloži, jer ako igde – mi, ovde, o praznicima, znamo kako da je napravimo!